Активность пользователя

Популярные публикации пользователя

Двуязычная книга Павла Войновича "Воин под Андреевским флагом" или "Marko Vojnović - admiral ruske mornarice" будет продаваться на Международном книжном сайаме в Подгорице 5-11 мая (Delta City centar, garažni dio). Часы работы сайама: 11.00 - 21.30. Цена книги 4,95 евро

Популярные комментарии:

Дарья Надеина
Дарья Надеина
Я ее прочитала уже
2

Посмотреть все комментарии

Неподобни адмирал

Зашто у „будућој европској престоници културе“ Херцег Новом нема мјеста за најпознатијег новског поморског капетана, заповједника црноморске флоте, првог главног директора црноморског поморског училишта?
Матица Боке поднијела је захтјев да се у Херцег Новом, родном мјесту Марка Војновића подигне биста овом великом поморцу. До дана данашњег нема одговора на овај захтјев. Подгорица лукаво ћути а херцегновска управа не дјелује превише заинтересовано. Биста је урађена и чека нека боља времена у цркви Св. Николе – Резиденцији митрополита Љубибратића на Топлој, оној цркви коју су 2. октобра 1806. запалили поражени Французи бијежећи пред руско-бокељско-црногорском војском. Новски челници сваког 11. новембра постављају цвијеће на гроб француског окупатора а у граду нема мјеста за бисту чувеног адмирала.
Војновићи су позната српска породица, којима су племство признале Венеција, Русија и Аустрија. Марко Војинов Војновић рођен је у Херцег Новом 1750. На позив царице Катарине многи бокељски поморци ступили су у руску морнарицу у рату против Турске 1768-1774. Учествовао је у експедицији кнеза Долгорукова у Црној Гори.
У чину мичмана (најнижи официрски чин) ступа 1770. у састав Балтичке флоте. На броду „Св. Георгије победоносац“ испловио је из Кронштата у Средоземно море. Постављен је 1771, за заповједника полаке „Ауза“ наоружане са 12 топова. Крстарећи по Медитерану нападао је турске бродове. Средином 1771. замјенио је погинулог заповједника фрегате „Слава“, такође Бокеља Бијелића. И са овим једрењаком гроф Војновић успјешно напада и заробљава турске бродове. Исте године заробио је везира Молдаванжи пашу. Марко и његов рођак Јован Војновић заједно са другим Бокељима и Грцима истакли су се у нападу на тврђаву Митилена 2. новембра 1771. За побједу над турским бродовима под тврђавом Лагос одликован је 8. септембра 1772. орденом Св. Георгија 4. степена. Орден је добио „За храброст и смјелост, показану за вријеме командовања мањим бродом на улазу у Дарданелски канал и дуж европске обале, гдје је напао наоружане непријатељске бродове под заштитом обалске батерије и заплијенио четири од њих са теретом, онда извршио десант на обалу и узео непријатељу четири топа“.
Марко и Јован Војновић истакли су се и боју у Патраском заливу са улцињским гусарима и тунишким бродовима 26. октобра 1772. Сви улцињски бродови су потопљени. Учествовао је 1773. у опсади и заузимању Бејрута и десанту на острво Хиос 30. маја 1774. гдје је командовао одредом бродова.
Након потписаног примирја обављао је више дужности у руској морнарици. По Потемкиновом наређењу преузео је 11. јуна 1781. команду над каспијском експедицијом која је имала задатак да на персијској обали оснује руске трговачке станице.
Након преузимања Крима 1781. Марко Војновић упућен је 6. априла 1783. у састав Црноморске флоте. Постављен је за команданта луке Херсон. За сузбијање епидемије куге у овом граду одликован је орденом Св. Владимира IV степена. Гроф Војновић постављен је 21. априла 1783. за заповједника линијског брода „Слава Катарине“ наоружаног са 74 топа и произведен у чин капетана 1. ранга. Послије смрти командујућег Севастопољске ескадре и луке, контра-адмирала Мекензија 12. јануара 1786. године, постављен је на његово мјесто. У чин контра-адмирала унапређен је 1787.
Други руско-турски рат почео је несретно по Севастопољску ескадру која се упутила ка луци Варна ради напада на турску флоту. Бродови су упали у олују 8. и 9. септембра 1787. и претрпјели тешка оштећења. Ипак ескадра је 3. јула 1788. у боју код острва Фидониси потукла турску флоту. У боју се истакао будући непобједиви адмирал Фјодор Ушаков. За своје командовање Севастопољском ескадром у боју код Фидонисија Марко Војновић одликован је орденом Св. Георгија 3 степена. Кнез Потемкин обавијестио је Војновића о одликовању и честитао му 22. октобра 1788. године:
„Храброст и одважност коју сте показали заповиједајући флотом на Црном мору у бици 3. јула ове 1788. године против надмоћне непријатељске силе под вођством капетан-паше, удостојене су Њезине највеличанственије Императорске пажње и добре воље. У знак Њезине Свенајмилостивости додијељен вам је орден Св. Георгија III степена, који имате да ставите на себе и носите након што вам се исти додијели. Поздрављам вас и честитам вам ову милост Монархиње, и очекујем, са пуном надом и увјереношћу да ви нећете пропустити да одликујете себе новим подвизима“.
Међутим дошло је до сукоба између Војновића и Ушакова. Децембра 1788. Војновић је постављен за команданта Црноморске флоте а Ушаков за заповједника Севастопољске ескадре. Ово није био крај сукоба ова два адмирала. Након што се истакао на новом положају Ушаков је 14. марта 1790. године постављен за командујућег Црноморске флоте. Истог дана Војновић је постављен за заповједника ескадре Каспијског мора. Није желио да се прихвати нове дужности и тражио је отпуст из морнарице.
Једно вријеме боравио је у Трсту. Марко Војновић је потписник „Статута и прописа народа и братства илирскога“ (Statuti e Regolamenti della Nazione e Confraternita Illirica) у Трсту 1. септембра 1793. Вратио се у Русију 1796. године. Реактивиран је и постављен за начелника бродоградилишта на Дњепру. Постављен је за првог главног директора новоустановљеног Црноморског навигаторског училишта 24. августа 1798. године. Ово је још један податак који говори да је Марко Војновић остао цијењен и након смјењивања са мјеста заповједника Црноморске флоте.
У чин адмирала унапређен је 14. марта 1801. године. Цар Павле одликовао је Марка Војновића орденом Св. Јована Јерусалимског и произвео га у „командора Малтешког ордена“.
Марко Војновић умро је у Витебску 1807. У браку са Аном Алексејевом имао је сина Владимира. Владимир Војновић истакао се као поручник царске гарде у великом отаџбинском рату 1812. У Бородинској бици 1812. рањен је. Одликован је 1813. године орденом Светог Владимира 3 степена за показану храброст у борбама код Лицена и Бауцена. Од рана задобијених у бици код Улма преминуо је 17. августа 1813.
Неподобни адмирал

Зашто у „будућој европској престоници културе“ Херцег Новом нема мјеста за најпознатијег новског поморског капетана, заповједника црноморске флоте, првог главног директора црноморског поморског училишта?
Матица Боке поднијела је захтјев да се у Херцег Новом, родном мјесту Марка Војновића подигне биста овом великом поморцу. До дана данашњег нема одговора на овај захтјев. Подгорица лукаво ћути а херцегновска управа не дјелује превише заинтересовано. Биста је урађена и чека нека боља времена у цркви Св. Николе – Резиденцији митрополита Љубибратића на Топлој, оној цркви коју су 2. октобра 1806. запалили поражени Французи бијежећи пред руско-бокељско-црногорском војском. Новски челници сваког 11. новембра постављају цвијеће на гроб француског окупатора а у граду нема мјеста за бисту чувеног адмирала.
Војновићи су позната српска породица, којима су племство признале Венеција, Русија и Аустрија. Марко Војинов Војновић рођен је у Херцег Новом 1750. На позив царице Катарине многи бокељски поморци ступили су у руску морнарицу у рату против Турске 1768-1774. Учествовао је у експедицији кнеза Долгорукова у Црној Гори.
У чину мичмана (најнижи официрски чин) ступа 1770. у састав Балтичке флоте. На броду „Св. Георгије победоносац“ испловио је из Кронштата у Средоземно море. Постављен је 1771, за заповједника полаке „Ауза“ наоружане са 12 топова. Крстарећи по Медитерану нападао је турске бродове. Средином 1771. замјенио је погинулог заповједника фрегате „Слава“, такође Бокеља Бијелића. И са овим једрењаком гроф Војновић успјешно напада и заробљава турске бродове. Исте године заробио је везира Молдаванжи пашу. Марко и његов рођак Јован Војновић заједно са другим Бокељима и Грцима истакли су се у нападу на тврђаву Митилена 2. новембра 1771. За побједу над турским бродовима под тврђавом Лагос одликован је 8. септембра 1772. орденом Св. Георгија 4. степена. Орден је добио „За храброст и смјелост, показану за вријеме командовања мањим бродом на улазу у Дарданелски канал и дуж европске обале, гдје је напао наоружане непријатељске бродове под заштитом обалске батерије и заплијенио четири од њих са теретом, онда извршио десант на обалу и узео непријатељу четири топа“.
Марко и Јован Војновић истакли су се и боју у Патраском заливу са улцињским гусарима и тунишким бродовима 26. октобра 1772. Сви улцињски бродови су потопљени. Учествовао је 1773. у опсади и заузимању Бејрута и десанту на острво Хиос 30. маја 1774. гдје је командовао одредом бродова.
Након потписаног примирја обављао је више дужности у руској морнарици. По Потемкиновом наређењу преузео је 11. јуна 1781. команду над каспијском експедицијом која је имала задатак да на персијској обали оснује руске трговачке станице.
Након преузимања Крима 1781. Марко Војновић упућен је 6. априла 1783. у састав Црноморске флоте. Постављен је за команданта луке Херсон. За сузбијање епидемије куге у овом граду одликован је орденом Св. Владимира IV степена. Гроф Војновић постављен је 21. априла 1783. за заповједника линијског брода „Слава Катарине“ наоружаног са 74 топа и произведен у чин капетана 1. ранга. Послије смрти командујућег Севастопољске ескадре и луке, контра-адмирала Мекензија 12. јануара 1786. године, постављен је на његово мјесто. У чин контра-адмирала унапређен је 1787.
Други руско-турски рат почео је несретно по Севастопољску ескадру која се упутила ка луци Варна ради напада на турску флоту. Бродови су упали у олују 8. и 9. септембра 1787. и претрпјели тешка оштећења. Ипак ескадра је 3. јула 1788. у боју код острва Фидониси потукла турску флоту. У боју се истакао будући непобједиви адмирал Фјодор Ушаков. За своје командовање Севастопољском ескадром у боју код Фидонисија Марко Војновић одликован је орденом Св. Георгија 3 степена. Кнез Потемкин обавијестио је Војновића о одликовању и честитао му 22. октобра 1788. године:
„Храброст и одважност коју сте показали заповиједајући флотом на Црном мору у бици 3. јула ове 1788. године против надмоћне непријатељске силе под вођством капетан-паше, удостојене су Њезине највеличанственије Императорске пажње и добре воље. У знак Њезине Свенајмилостивости додијељен вам је орден Св. Георгија III степена, који имате да ставите на себе и носите након што вам се исти додијели. Поздрављам вас и честитам вам ову милост Монархиње, и очекујем, са пуном надом и увјереношћу да ви нећете пропустити да одликујете себе новим подвизима“.
Међутим дошло је до сукоба између Војновића и Ушакова. Децембра 1788. Војновић је постављен за команданта Црноморске флоте а Ушаков за заповједника Севастопољске ескадре. Ово није био крај сукоба ова два адмирала. Након што се истакао на новом положају Ушаков је 14. марта 1790. године постављен за командујућег Црноморске флоте. Истог дана Војновић је постављен за заповједника ескадре Каспијског мора. Није желио да се прихвати нове дужности и тражио је отпуст из морнарице.
Једно вријеме боравио је у Трсту. Марко Војновић је потписник „Статута и прописа народа и братства илирскога“ (Statuti e Regolamenti della Nazione e Confraternita Illirica) у Трсту 1. септембра 1793. Вратио се у Русију 1796. године. Реактивиран је и постављен за начелника бродоградилишта на Дњепру. Постављен је за првог главног директора новоустановљеног Црноморског навигаторског училишта 24. августа 1798. године. Ово је још један податак који говори да је Марко Војновић остао цијењен и након смјењивања са мјеста заповједника Црноморске флоте.
У чин адмирала унапређен је 14. марта 1801. године. Цар Павле одликовао је Марка Војновића орденом Св. Јована Јерусалимског и произвео га у „командора Малтешког ордена“.
Марко Војновић умро је у Витебску 1807. У браку са Аном Алексејевом имао је сина Владимира. Владимир Војновић истакао се као поручник царске гарде у великом отаџбинском рату 1812. У Бородинској бици 1812. рањен је. Одликован је 1813. године орденом Светог Владимира 3 степена за показану храброст у борбама код Лицена и Бауцена. Од рана задобијених у бици код Улма преминуо је 17. августа 1813.

Добрый вечер! А где можно посмотреть справочник "Медицина в Будве" или что-нибудь вроде этого?

Новляне! Не знает ли кто из вас, где находится соборная церковь Вознесения Господня в Топле?

Создал страницу "Исторические публикации", куда буду постепенно помещать свои материалы.

Создал страницу "Исторические публикации", куда буду постепенно помещать свои материалы.

Сербские археологи обнаружили средневековый город, принадлежавший семейству магнатов Войновичей.

Известный археолог из города Прибоя, Саво Дриконик, директор Музея Прибоя, после предварительного исследования, проведенного в деревне Рутоси, утверждает, что он сделал эпохальное открытие - остатки средневекового города, где проживала известная сербская фамилия Войнович.
Археолог нашел едва заметные остатки стен и заборов на горе Острик, по мнению Дриконика, что это остатки города управляемого семьей Войнович в 13-м и 14-м веках. В свое время эта семья была очень близка с династией сербских правителей Неманичей. Согласно их родовой легенде, род Войновичей происходит от короля Сербии Св.Стефана Дечанского из династии Неманичей. За свою долгую историю род Войновичей оставили заметный след в истории Сербии, Черногории и России.
В данное время Саво Дриконик призывает Министерство культуры Сербии выделить средства на изучение и восстановление этого средневекового города, который по его словам может быть интересен многим туристам посещающим юго-западную Сербию.
"Замок семьи Войновичей в деревне Рутоси, на горе Острик, обеспечивал безопасность и стабильность в этой части караванного пути с востока на Моравию на одном направлении и на Дубровник и Сараево в другую сторону. У них были не только хорошие природные условия для обороны, но и отличное экономическое положение в тихой долине, располагающейся в этой области. По соседству у них были источники термальных вод, находящиеся в городе Прибой и крупнейшие в Средневековой Европе шахты самородной меди в Ярмоваке, ныне пригород Прибой ", рассказал археолог.
Деревня Ритоси располагающаяся на горе Острик находится на высоте 1238 метров. Обнаруженная крепость занимала порядка трех гектаров и доминировала над долинами Лим и Увац. В случае опасности сербская знать с армией при наличие запасов продовольствия могла долгое время оборонятся в этой крепости.
"Крепость имела две каменные бассейны для воды, и ее защитники могли получать сигналы от крепости Джагат, располагающейся около городов Прибой и Ковин, так же из крепости у Приеполе, и двух ближайших крепостей, который находились над долиной реки Лим", сообщил ученый.
Напомним, что согласно историческим данным, семья Войновичей правила в Хуме. Семейный склеп этих местных правителей находился в монастыре Святого Николая в Прибое. Войновичи были основателями этого монастыря и донаторами. Это был епархиальный монастырь известный богатейшим собранием сокровищ принадлежащих Сербской Православной Церкви.
Жители деревни Рутоси с энтузиазмом поддерживают начинания археологов. Они считают, что исследование и восстановление средневекового сербского города может помочь их области, где только начал развиваться агротуризм.

По материалам портала In Serbia

Популярные комментарии:

Roman Čerevatenko
Roman Čerevatenko
Поздравляю!
2

Посмотреть все комментарии

Тот журнал «Юность» с гротескным романом «Жизнь и необычайные приключения солдата Ивана Чонкина» Владимира Войновича из 88-года помню как сейчас. Хотя прошло более четверти века. Прочла роман запое...

Популярные комментарии:

Evgen Popov
Evgen Popov
Павел Войнович, спасибо за участие в нашей группе. Мне, как администратору, это очень льстит. Год назад в этой же группе я выкладывал материал про вашего предка - русского адмирала, о котором вы написали книгу. Если не затруднит, не могли бы вы прочитать этот материал и прокомментировать его. В том смысле, вся ли информация указана корректно. Заранее спасибо. Вот материал: https://www.facebook.com/groups/monteboka/permalink/528761253885708/ Комментарии оставляйте именно в той публикации. Это поднимет ее наверх и с текстом ознакомятся другие участники группы, которые присоединились позже. Еще раз спасибо.
5
Павел Войнович
Павел Войнович
http://ruskarec.ru/srbi_u_ruskoj_istoriji
5
Павел Войнович
Павел Войнович
Спасибо Вам за теплое отношение!
3

Посмотреть все комментарии